Plus tri

Juče sedim u Visokoj sportskoj i zdravstvenoj školi i odjednom shvatim da nisam sam.Naizgled, sasvim običan dan. Sedim za kompjuterom, završavam prezentaciju za fizioterapeute o nervnom sistemu, gledam slajdove, prepravljam rečenice, pokušavam da složim ono što studentima treba da ostane jasno i korisno. Ali, kao što to često biva, dok radimo jedno, život nam otvori sasvim drugu temu.

Setim se profesora Slobodana Živanića.

Zbog njega sam prvi put došao u ovu školu, još 2007. godine. Kasnije smo zajedno napisali udžbenik iz sportske medicine. Neki ljudi nas ne uvedu samo u jednu zgradu, na jedno radno mesto ili u jedan projekat. Oni nas uvedu u čitav period života. Otvore nam vrata, a mi tek godinama kasnije shvatimo koliko su ta vrata bila važna.

Pojavljuje se Nena Lazarević, moja filigranska drugarica, ćerka jednog od osnivača škole. Sa njom se prisećam kada sam prvi put došao, kako je sve tada izgledalo, kakva je bila atmosfera, koliko smo verovali da se nešto važno može napraviti. I onda, skoro neprimetno, razgovor pređe iz prošlosti u sadašnjost: gde smo bili tada, a gde smo danas.

Takvi razgovori su dragoceni. Oni nisu samo nostalgija. Oni su neka vrsta unutrašnje arhive. Jer postoje ljudi koji pamte istestvari, sa njima ne moraš mnogo da objašnjavaš. Dovoljno je da izgovoriš jedno ime i čitav svet se ponovo pojavi.

Na kompjuteru slušam „Rusiju“ Vlade Divljana. Ni njega više nema, ali glas je tu. I naravno, kao i uvek, čekam onaj moj omiljeni stih: „Imala je snažnije ruke nego ja.“

Ne znam zašto me baš taj stih toliko pogađa. Možda zato što u njemu ima toliko nežnosti, priznanja i slabosti. Muškarac koji bez stida kaže da je neko drugi bio jači od njega. I to ne fizički, nego životno. Emotivno. Sudbinski.

I onda mi se vrati Beč.

Soba puna dima, Vlada tu, običan i veliki u isto vreme. Jedan od onih ljudi koji ne moraju ništa da glume, jer već jesu ono što drugi pokušavaju da budu. Sećam se njegove podrške mojoj ćerki dok je studirala na Bečkom univerzitetu. Postoje susreti koji traju kratko, ali ostanu zauvek, jer u njima čovek prepozna dobrotu bez interesa.

I zato me svaki put zaboli isto pitanje: zašto je taj divni dečko morao da umre?

Naravno, nemam odgovor. Niko ga nema. Ili ga možda imamo, ali nam ne pomaže. Znamo da svi odlazimo, da život nema ugovor o trajanju, da ni talenat, ni dobrota, ni lepota duše ne štite čoveka od kraja. Ali opet, kada ode neko takav, u nama ostane osećaj nepravde. Kao da je svet mogao još malo da sačeka. Kao da je ta pesma mogla još da traje.

Možda zato i slušamo njegove pesme. Ne da bismo vratili vreme, nego da bismo dokazali da nije sve otišlo sa njim. Glas ostaje. Stih ostaje. Beč ostaje. Soba puna dima ostaje. Jedna podrška mojoj ćerki ostaje. I moja zahvalnost ostaje.

Na jednom od slajdova sa prezentacije za studnete nije samo slika mog druga Dejana Matića Mate, našeg glumca. Gledam njegov video u kome mi pokazuje kako ipak vežba hodanje. Posle moždanog udara mučio se deset godina, a ja znam da je vežbao deset puta manje nego što je bilo potrebno. Ipak, taj snimak me uvek pogodi. Na njemu je tipični Mata: „Evo, vidi, pokušavam.“ a u stvari zabušava.

A onda, da bih studentima pokazao ko je Mata zaista bio, pronalazim njegov skeč sa ćevapima, koji se i danas vrti po Instagramu, mada mnogi više ne znaju ko su ljudi na tom snimku. Smeju se fori, a ne znaju aktere. Ne znaju vreme iz koga je nastala. Ne znaju Kuguarse, taj entuzijazam, tu energiju, to osećanje da sve može da se napravi iz prijateljstva, talenta i malo ludosti.

I tada me preseče misao: šteta što ga nismo više čuvali.

Ne znam ni da li je to pravedna misao. Možda svako od nas uradi koliko ume u trenutku u kome živi. Možda tek kasnije shvatimo da je nekome trebalo više prisustva, više upornosti, više dosadne svakodnevne podrške. Ne velike reči, nego obični pozivi. Jedno: „Hajde, Mato, danas vežbamo.“ Još jedan korak. Još jedan pokušaj. Još jedan dan u kome mu ne damo da odustane od sebe.

Ali život nas često tome nauči prekasno.

U tom trenutku stiže poruka na Viber.

Video Ivaninih unuka, Nine i Vere. Uče da voze rolere koje sam im kupio. Smeju se, pokušavaju, padaju, ustaju, idu dalje. A njihove bake više nema već dve godine. Rođendan joj je bio pre nekoliko dana, 14. maja, pa smo ga obeležili tako što su njene unuke dobile poklon umesto nje.

Čestitao sam joj rođendan na njenom Facebook profilu.

Drago mi je što profil nije zatvoren. Čak mislim da možda i ne treba da bude. Nekome će to možda izgledati čudno, ali meni ne izgleda. Jer bar tako možemo da se dopisujemo. Da joj ostavimo rečenicu. Da joj kažemo da je se sećamo. Da joj napišemo ono što bismo joj rekli da je tu.

Razmišljam da li da okačim video Nine i Vere kako uče da voze rolere. Znam da bi volela da ih vidi. Znam tačno kako bi reagovala, šta bi napisala, kako bi se nasmejala, kako bi bila ponosna. I onda zastanem. Pomislim: šta će ljudi reći? Možda će neko pomisliti da smo ludi, jer razgovaramo sa ljudima sa onoga sveta.

A onda se zapitam: pa s kim da pričamo?

Sa kim, ako ne sa onima koje smo voleli?
Sa kim, ako ne sa onima koji su nas oblikovali?
Sa kim, ako ne sa onima čije odsustvo i dalje ima oblik prisustva?

Možda to nije razgovor u običnom smislu. Možda oni ne mogu da nam odgovore. Ali mi i dalje možemo da im se obratimo. Da im nešto ispričamo. Da im pokažemo da se njihov život nastavlja u nečijem osmehu, u dečjem pokretu, u poklonu, u rođendanu koji više nema slavljenika, ali ima ljubav.

I zato možda treba okačiti taj video.

Ne zbog drugih. Ne zbog komentara. Nego zbog nje. Zbog Nine i Vere. Zbog nas koji još pamtimo. Zbog tog malog, nežnog prkosa zaboravu.

Jer ako već ne možemo da vratimo ljude koje volimo, možemo bar da im ne zatvorimo vrata.

I tada mi je sve nekako postalo jasno.

Možda ljudi zaista postoje dok mislimo na njih. Dok im čuvamo sliku. Dok pamtimo njihov glas. Dok njihovo ime izgovorimo bez patetike, ali sa zahvalnošću. Dok njihovu ljubav prenesemo na nekog drugog. Dok rolere ne dobije ona koja više nije tu, nego njene unuke koje nastavljaju tamo gde je ona stala.

Preksinoć sam bio na koncertu Parnog Valjka. I još sam pod tim utiskom.

Dugo sam razmišljao da li je Hus ispravno postupio kada je posle Akijeve smrti nastavio sa novim pevačem. Da li se tako čuva uspomena ili se ona narušava? Da li se veliki bend može nastaviti kada ode glas po kome smo ga prepoznavali? Da li je nastavak izdaja ili hrabrost?

A onda sam na koncertu shvatio: Hus je uradio pravu stvar.

Nije zamenio Akija. To bi bilo nemoguće. Neki ljudi se ne zamenjuju. Neki glasovi ne dobijaju naslednika. Ali Hus nije dozvolio da zajedno sa Akijem stane sve ono što su godinama stvarali: pesme, energija, sećanja, publika, smisao. Nastavio je, ne brišući prošlost, nego noseći je sa sobom.

I možda je upravo to najvažnije.

Nastaviti ne znači zaboraviti. Nastaviti znači poneti one kojih nema u ono što tek dolazi. Možda nije neobično razgovarati sa mrtvima. Možda je neobično praviti se da više nemamo šta da im kažemo.

Pod utiskom tog koncerta, pomislio sam da mi je Bog dao još jednu šansu. Ne samo da živim, nego da se sećam. Da mogu da prizovem sve drage ljude koji su prošli kroz moj život. Da ih ponovo sretnem u školi, u pesmi, u slajdu, u poruci, u dečjem osmehu, u koncertnoj dvorani.

Čudno je to. Njih nema, a ja ih osećam. Nisu tu, a stalno se pojavljuju.

Profesor Živanić u hodniku škole.
Vlada Divljan u „Rusiji“, u Beču, u sobi punoj dima
Mata u snimku hodanja i u skeču sa ćevapima
Ivana u osmehu svojih unuka.
Aki u pesmama koje publika i dalje peva.

I onda se neizbežno zapitam: šta ja treba da uradim?

Da li treba samo da se prepustim vremenu? Da pustim da sećanja dolaze kako hoće, da ih primim, da ih oćutim i nastavim dalje? Ili treba da nastavim da osmišljavam nove stvari, da pišem, predajem, pravim projekte, pokrećem ljude, tražim nove oblike za ono što nosim u sebi?

Njih nema, a ja ne samo da živim, nego mi se ponekad čini da grabim nesmanjenim tempom. Kao da se u meni nije ugasila potreba da radim, stvaram, učim, planiram. Ponekad se pitam da li je to zahvalnost ili nemir. Da li je to dar ili obaveza. Da li čovek u jednom trenutku treba da stane ili baš tada treba da nastavi još svesnije.

Možda ambicija u zrelijim godinama više ne treba da bude dokazivanje. Ne treba da bude trka sa drugima. Ne treba da bude potreba da se pokaže koliko možemo. Možda prava ambicija tada postaje nešto mirnije i dublje.

Zahvalnost pretvorena u rad.

Da ne radim zato što bežim od prolaznosti, nego zato što znam koliko je svaki dan dragocen. Da ne grabim zato što ne umem da stanem, nego zato što još imam kome nešto da dam. Studentima, prijateljima, porodici, deci, unucima onih koje sam voleo. I sebi, naravno. Onom delu sebe koji još veruje da se od sećanja može napraviti nešto živo.

Možda čovek treba da bude aktivan dok god ima kome nešto da vrati.

Dok god postoji neko sećanje koje treba sačuvati.
Neka priča koju treba napisati.
Neki student kome treba objasniti nervni sistem.
Neko dete kome treba kupiti rolere.
Neki prijatelj čije ime ne sme da se izgubi.
Neka pesma koju treba ponovo čuti.
Neki koncert na kome treba shvatiti da život ipak ide dalje.

Jer ako su nas ti ljudi voleli, učili, podržavali, nasmejavali, gurali napred — zar bi želeli da stanemo? Verovatno ne bi.

I onda se opet setim pesme „Uhvati ritam“.

Godinama sam voleo tu pesmu, ali mi je jedan njen deo uvek bio pomalo nelogičan. Ona kaže da treba slušati ljubav kako dolazi, da će nas ljubav jednog dana voditi, da se iz daljine čuje glas i da treba još malo da se strpimo.

A ja danas mislim da nema šta da čekamo.

Ljubav nije nešto što će tek doći. Ona je već ovde. Samo treba da prestanemo da je tražimo kao veliki događaj i da je prepoznamo u malim stvarima. U poruci koja stigne usred dana. U snimku dece koja uče da voze rolere. U pesmi koju pustimo dok radimo. U prijateljici sa kojom se sećamo početaka. U profesoru koji nas je jednom uveo kroz neka vrata. U glumcu koji pokušava da ponovo hoda. U Facebook profilu koji nije zatvoren, jer možda još imamo šta da kažemo.

Možda je ljubav stalno oko nas, samo je mi često odlažemo. Čekamo pravi trenutak, pravi red, pravi znak. A možda nema tog reda. Možda nema šta da čekamo. Možda ljubav počinje da deluje već onog trenutka kada se nekoga setimo.

Zato se ne treba samo strpeti. Treba se prepustiti. Uhvatiš ritam, ali ne da bi pobegao od tuge, nego da bi sa njom nastavio da živiš. Da bi u sebi poneo one koji su te voleli i one koje si ti voleo. Da ne čekaš da te ljubav jednog dana vodi, nego da joj dopustiš da te vodi sada.

Jer ako iz daljine ponekad čujemo glas, možda to nisu samo glasovi onih kojih nema. Možda su to i glasovi nas samih, onih boljih nas, koji znaju da se život ne meri samo time koliko smo postigli, nego koliko smo ljubavi uspeli da sačuvamo i prenesemo dalje.

I možda je na kraju najvažnija zahvalnost.

Zahvalnost ljudima koji su bili deo mog života. Onima koji su me učili, voleli, gurali napred, nervirali, nasmejavali, čekali, razumeli i ostavili trag. Zahvalnost i onima kojih više nema, jer su i dalje tu u meni, mnogo više nego što sam ranije umeo da razumem.

Ali pre svega, zahvalnost Bogu.

Bogu koji je sve to nekako uredio u ovom velikom univerzumu oko nas. Koji je dopustio da se naši putevi ukrste baš sa tim ljudima, baš u to vreme, baš na tim mestima. Koji nam šalje znakove kroz pesme, poruke, dečje osmehe, stare fotografije, koncerte, hodnike škole i razgovore koji počnu slučajno, a završe se kao mala ispovest.

Zahvalnost Bogu što mi je dao još vremena.
Da radim.
Da se sećam.
Da pišem.
Da volim.
Da ne stanem.

I zahvalnost što mi je sada dao devojku, nekoga sa kim mogu da podelim i ovo vreme života. Jer nije mala stvar imati nekoga pored sebe dok se prisećaš onih kojih više nema. Nekoga ko te ne vraća u prošlost, nego ti pomaže da je poneseš dalje. Nekoga uz koga shvatiš da ljubav nije završena priča, nego ritam koji se nastavlja.

Moji ljudi nisu više svi ovde. Ali možda baš zato moram da nastavim.

Ne umesto njih.
Ne da bih ih nadživeo.
Ne da bih dokazao da sam jači od tuge.

Nego da bih ih poneo dalje.

U svemu što radim, ima pomalo njih. U svakoj rečenici koju napišem, u svakom predavanju koje održim, u svakoj pesmi koju pustim, u svakom poklonu koji dam nekome ko nastavlja njihov trag.

Možda je to smisao.

Da ljude koje volimo ne ostavimo samo u prošlosti.
Da ih ne zatvorimo u datume, godišnjice i fotografije.
Da ih pustimo da nastave da žive kroz nas.

I zato, dok mogu, neću da stanem.

Ne zato što ne znam da je život prolazan.
Nego baš zato što znam.