Ne volim da budem mentor za diplomske radove.
Ne zato što ne volim studente, naprotiv. Već zato što se sve češće susrećem sa istim obrascem: student vidi kraj studija, želi da završi što pre, da preda rad, odbrani ga i zatvori jedno poglavlje života. Ambicija se često svede na minimum potreban da se forma ispuni.
Za ovaj diplomski rad sam ipak pristao.
Počeli smo godinu dana unapred. Tema je imala smisla. Prva verzija rada bila je dobra. Ne savršena, naravno, ali živa. U njoj se videlo da student razmišlja, da traži, da greši, da pokušava da razume. Postojala je mogućnost da taj rad, makar skromno, doprinese farmaceutskoj nauci. I to je bilo dovoljno da poverujem da mentorstvo ima smisla.
A onda se, mesec dana kasnije, tri nedelje pred odbranu, pojavila nova verzija.
Na prvi pogled, tekst je možda delovao urednije. Rečenice su bile glađe, pasusi pravilnije poređani, stil ujednačeniji. Ali vrlo brzo se videlo ono najvažnije: iz rada je nestala osoba koja ga je pisala. Nestao je njen trag. Nestale su njene dileme, njena pitanja, njena borba sa temom. Umesto rada studenta, dobio sam AI verziju rada.
Verovatno ovo pišem zato što sam razočaran.
Pitam se da li je moguće da odrasla osoba, zreo student, neko ko završava važno poglavlje svog života, zaista poželi da sve to samo ubrza, smota i preda. Bez žara. Bez osećaja da je diplomski rad prilika da se pokaže ko si, šta si naučio i kako misliš. Još je teže kada postoji uverenje da je dala sve od sebe. A nije.
AI je alat. I kao svaki alat, može biti koristan. Može pomoći da se tekst jezički popravi, da se struktura razjasni, da se pronađu slabosti u argumentaciji. Ali kada dozvolimo da AI misli umesto nas, a zatim te misli predstavimo kao svoje, tada nastaje problem. Ne samo akademski, nego lični.
Jer tada ne gubimo samo originalnost teksta. Gubimo lični pečat. Gubimo način razmišljanja. Gubimo mogućnost da naučimo nešto o sebi dok radimo. Dobijamo opšti, korektan, neutralan tekst — ali tekst bez duše.
A diplomski rad ne bi smeo da bude samo administrativni uslov za završetak studija. On bi trebalo da bude poslednji studentski pokušaj da se samostalno misli. Možda nespretno, možda sa greškama, možda nedovoljno zrelo, ali ipak sopstveno.
Videću da li će kritika uroditi plodom. Iskreno, nisam siguran. Možda je problem upravo u tome što student ne vidi šta je izgubljeno. Možda mu se čini da je rad sada bolji jer izgleda „profesionalnije“. Ali profesionalnost nije isto što i autentičnost. A znanje nije isto što i lepo prepakovan tekst.
Zato sam ovo morao da napišem.
Da podsetim sebe da mentorstvo ima smisla samo ako obe strane žele dobar rezultat. Ne savršen rad. Ne rad bez greške. Već rad u kome student stvarno učestvuje. Rad u kome se vidi trud, mišljenje i odgovornost.
Ako toga nema, onda mentor ne pomaže studentu da završi fakultet. On samo učestvuje u jednoj lepo upakovanoj akademskoj prevari — možda ne formalnoj, ali suštinskoj.
A na to ne trebalo da pristanem.
