Plus tri

Za nekoliko dana je Uskrs.Praznik svetlosti, nade i tihog podsećanja da ono najvrednije u životu ne može sasvim da nestane. Da ljubav, dobrota i nečiji trag ostaju među nama i onda kada te osobe više nema na način na koji smo navikli.

Zato mi se ovih dana još više vraća misao na Ivanu.

Prošlo je već godinu i po dana, a ipak postoje ljudi čije prisustvo vreme ne umanjuje. Samo ga pretvara u nešto drugo: u uspomenu koja greje, u osmeh koji se iznenada javi, u rečenicu koje se setimo, u neku dobrotu koju prepoznamo tek kada shvatimo od koga smo je učili.

U Boki, koju je volela, oleandar koji smo posadili njoj u znak sećanja izdržao je celu zimu. Savijali su ga vetrovi, ledila ga hladnoća, pucali su konopi koji su ga držali, ali je opstao. Preko puta njega, limun je ostao bez listova, ogoljen i tih, kao da je sve u njemu zamrlo.

A opet, i jedan i drugi govore o životu.

Oleandar nas podseća na snagu sećanja, na ono što opstaje uprkos buri.
Limun nas podseća da život ide u krugovima, da posle ogoljenih grana ponovo dolaze list, miris i plod.

Možda je baš zato Uskrs pravo vreme da se setimo naše Ivane. Ne samo sa tugom, nego i sa zahvalnošću. Jer je postojala. Jer je unosila toplinu. Jer je umela da svakodnevicu učini lakšom, lepšom i ljudskijom. Jer je ostavila svetlo koje se ne gasi.

Ko je voleo Ivanu, zna da je ona umela da bude radost i oslonac, nežnost i vedrina, more i smeh, prijateljstvo bez velikih reči. Bila je od onih ljudi koji i danas, u sećanju, okupe ljude oko sebe.

Zato neka ovaj Uskrs bude i mali trenutak za nju.

Da je se pomenemo.
Da joj pošaljemo misao.
Da se setimo njenog osmeha.
Da verujemo da ono što je bilo ispunjeno ljubavlju ne odlazi zauvek.

Hristos vaskrse, draga Ivana.
U našim srcima, sećanjima i pričama – ti si i dalje među nama.